Mani je srednji od tri južna „prsta“ Peloponeza i deo Grčke koji ne liči ni na jedan drugi. Umesto belih kuća sa plavim kapcima, ovde su kamene kule; umesto borovih šuma, gola brda Tajgeta koja se strmo obrušavaju u more. Sela izgledaju kao mala utvrđenja, a mnoga i jesu bila — posledica vekova klanske izolovanosti, krvne osvete i života na kamenu na kojem se teško nešto gaji.

Manijati se vole predstavljati kao potomci Spartanaca i kao ljudi koje niko nikada nije pokorio do kraja — ni Turci, ni Mlečani. U Areopoliju je 17. marta 1821. godine podignut barjak ustanka, nekoliko dana pre zvaničnog početka Grčke revolucije. Ta priča o prkosu i danas se oseća u pejzažu: kule su građene tako da budu više od susedne, a prozori su uski kao puškarnice.

Za putnika je najkorisnije da Mani zamisli kao tri celine: Spoljni (mesenijski) Mani na severozapadu, zeleniji i pitomiji deo prema Kalamati; Unutrašnji (lakonijski) Mani, sušni jug sa Areopolijem i kulama; i Istočni Mani uz Lakonski zaliv, sa Gitiom kao glavnim mestom. Ako birate između više delova poluostrva, pomoći će i poređenje u tekstu koji deo Peloponeza izabrati.

Geografija Manija

Poluostrvo se pruža oko 90 kilometara od Kalamate na severozapadu i Gitija na severoistoku do rta Tenaro na krajnjem jugu. Kroz sredinu se spušta masiv Tajget sa najvišim vrhom Profitis Ilias (2.404 m), koji na jugu prelazi u niski, krševiti greben Sangijas. Zbog toga ravnice gotovo da nema — put stalno vijuga između mora i stene.

Razlika između severa i juga je upadljiva. Oko Kardamilija i Stupe rastu maslinjaci, čempresi i platani, a kroz klisure teku potoci. Južno od Areopolija zemljište postaje sivo i golo, sa kaktusima i suvozidima, i tu su kamene kule najgušće. More je svuda bistro, ali su plaže uglavnom šljunkovite, sa nekoliko izuzetaka na severu i oko Gitija.

Mapa Manija

Kamene kule — zašto ih ima toliko

Manijatska kula nije bila luksuz nego nužnost. Zemlje za obradu je malo, porodični klanovi su se generacijama sporili oko nje, a spor se često završavao krvnom osvetom. Ko je imao višu kulu, imao je prednost — pa su se sprat po sprat nadmećali dok cela sela nisu dobila izgled šume od kamenih tornjeva.

• Vatija — najfotografisanije selo Manija, desetak kula na brdu iznad mora, većim delom napušteno.
• Kita — selo sa najvećim brojem kula, poznato po poslednjem velikom klanskom sukobu u 19. veku.
• Flomohori i Kotronas — visoke kule u istočnom delu, iznad zaliva.
• Limeni — primer kako se kula pretvara u hotel: kamene kuće stoje tik uz smaragdnu vodu.

Spoljni Mani — Kardamili, Stupa i zeleni sever

Kardamili je najlepše mesto za bazu ako vam je važno da imate senke, taverni i pešačkih staza. Stari deo sela (Ano Kardamili) je utvrđeni zaselak sa crkvom Svetog Spiridona iz 18. veka, a odmah iza njega počinje klisura Viros, koja se peške penje prema selima Ehori i Cadija.

Nadomak Kardamilija, u zaseoku Kalamici, nalazi se kuća Patrika Li Fermora — britanskog pisca čija je knjiga „Mani“ 1958. godine i uvela ovaj kraj u svetsku književnost. Kuću danas drži Muzej Benaki i otvorena je za posetioce u vrlo uskim terminima (obično ponedeljkom u podne), uz karte koje se kupuju onlajn unapred i koštaju oko 5 evra. Tokom leta se izdaje kao smeštaj, pa tada nema obilazaka.

Stupa je nešto življa, sa dve peskovito-šljunkovite plaže — Stupa i Kalogria, gde je Nikos Kazancakis pisao „Zorbu“. Južnije su Agios Nikolaos, ribarska luka sa najboljim izborom taverni na severu, i Trahila, gde se asfalt završava ispod litice. Najlepše plaže ovog dela su Foneas sa velikom stenom u moru, Delfinija i Rica u samom Kardamiliju.

Unutrašnji Mani — Areopoli, Limeni i jug

Areopoli je glavno mesto Manija i nosi ime po Aresu, bogu rata. Stari deo je sav u kamenu: crkva Taksijarhisa sa reljefima na zvoniku, uske uličice i trg na kojem je podignut barjak ustanka. Ovde su i poslednja veća prodavnica, bankomati i benzinska pumpa pre juga — vredi zapamtiti.

Nekoliko kilometara niže je Limeni, zaliv sa vodom neverovatne boje i kamenim kućama uz samu obalu, danas najtraženiji smeštaj u Maniju. Iznad njega je Itilo sa tvrđavom Kelefa, a preko puta Neo Itilo sa jednom od retkih peskovitih plaža u ovom delu.

Idući ka jugu redaju se Pirgos Dirou (pećine), Kita i Nomija sa kulama, Gerolimenas — mala luka sa nekoliko hotela i taverni koja je prirodna poslednja stanica sa sadržajima, i Vatija, selo-razglednica na brdu. Sasvim na jugu su Marmari i Porto Kagio, dva zaliva sa čistim morem i po nekoliko taverni.

Pećine Diru

Pećina Vlihada kod Pirgos Dirua najposećeniji je pojedinačni lokalitet Manija i jedna od najlepših jezerskih pećina na svetu. Obilazak počinje vožnjom čamcem kroz podzemno jezero i uske hodnike pune stalaktita, a završava se kraćom šetnjom suvim delom pećine. Cela poseta traje oko pola sata.

• Karte: oko 12 evra puna cena i 10 evra snižena, za kraću (standardnu) turu.
• Radno vreme: cele godine, zimi sa ranijim zatvaranjem.
• Gužve: ulazi se u grupama prema kapacitetu čamaca — leti se čeka, pa je bolje doći rano ujutru ili rezervisati unapred.
• Nije za svakoga: prolazi su mestimično niski i uski, pa poseta ne prija onima koji teško podnose zatvoren prostor.
• Uz parking je mala šljunkovita plaža sa kafićem — zgodno za čekanje termina.

Rt Tenaro — kraj kopna

Rt Tenaro (Matapan) je najjužnija tačka kopnene Grčke i celog Balkanskog poluostrva. U antičko doba ovde je bilo Posejdonovo svetište i, po verovanju, jedan od ulaza u podzemni svet; danas se od parkinga vide ostaci svetišta, rimski mozaik pod otvorenim nebom i kamena kapela.

Do svetionika na samom vrhu rta ide se peške, kamenom stazom, oko 35–40 minuta u jednom pravcu. Nema nijedne senke ni vode na putu, pa se ta šetnja leti ne preporučuje u podne — najbolji su rano jutro i pred zalazak sunca, kada je i svetlo najlepše. Obuća sa čvrstim đonom je obavezna, staza je kamenita i klizava.

Istočni Mani i Gitio

Gitio je najveće mesto na poluostrvu i najpraktičnija baza za one koji žele grad, a ne selo: neoklasične kuće u boji uz luku, ribarske taverne i ostrvce Kranai povezano nasipom. Odatle su Areopoli, Sparta i Mistra na sat vožnje, a Monemvasija na oko dva.

Južno od Gitija obala se lomi u niz uvala — Skutari, Kotronas i Flomohori — gde je turizam i danas skroman. Na putu između Gitija i Areopolija stoje dve tvrđave koje se lako propuste: Pasava i Kelefa, obe otomanske i obe sa pogledom koji objasni zašto su baš tu podignute.

Plaže u Maniju

• Mavrovuni — najduža peskovita plaža u okolini Gitija, sa gnezdilištima kornjača karete.
• Skutari — zaklonjena uvala sa mirnim morem, pogodna za porodice.
• Vordonas — tiha plaža za one koji beže od gužve.
• Kalogria i Delfinija (Stupa) — najpristupačnije plaže severnog Manija, sa ležaljkama i kafićima.
• Foneas (kod Kardamilija) — mala šljunkovita uvala sa stenom u moru, jedna od najlepših na Peloponezu.
• Marmari i Porto Kagio — kristalno more na samom jugu, bez ikakve infrastrukture osim taverni.

Pešačenje i Tajget

Mani je jedno od najboljih pešačkih područja u Grčkoj upravo zato što su stare kaldrme (kaldarimi) između sela ostale sačuvane — do sedamdesetih godina prošlog veka bile su jedina veza sa većinom naselja. Najpopularnije su staze kroz klisuru Viros iznad Kardamilija i obalne staze između Stupe, Agios Nikolaosa i Trahile, dok je uspon na Profitis Ilias celodnevni izlet za iskusnije.

Sezona za pešačenje je od oktobra do maja. Leti je na golom kamenu preterano vruće, a hlada gotovo nema.

Kada ići u Mani

Kako doći do Manija?

Gde odsesti u Maniju

• Kardamili ili Stupa — za senku, plaže i pešačenje; najbolji izbor ako ostajete duže ili putujete sa decom.
• Areopoli, Limeni ili Gerolimenas — za kule, pećine i rt Tenaro; smeštaj je uglavnom u obnovljenim kamenim kućama i skuplji je nego na severu.
• Gitio — za one koji žele grad, više izbora i niže cene, uz najbolju vezu sa Spartom i Monemvasijom.

Mani ima malo velikih hotela i mnogo malih kamenih kuća sa desetak soba, pa se leti popuni rano — proverite dostupnost i cene za svoje datume čim odredite termin.

Saveti za prvi dolazak

• Računajte na najmanje tri do četiri dana — poluostrvo je malo na mapi, ali se sporo vozi.
• Ako imate samo jedan dan, klasična kombinacija je: Areopoli → pećine Diru → Vatija → rt Tenaro → povratak preko Limenija za večeru.
• Nosite vodu i kapu na svaki izlazak — senke gotovo da nema ni u selima.
• Mnoge taverne na jugu rade samo od maja do oktobra i primaju isključivo gotovinu.
• Poštujte privatnost: mnoge kule su i dalje porodična imovina, iako izgledaju napušteno.