Ako ste Grčku upoznali preko belih kućica sa plavim kapcima, Mani će vas na početku zbuniti. Ovde je sve sivo i uspravno: kamene kule umesto kuća, gola brda Tajgeta koja se obrušavaju pravo u more, sela koja izgledaju kao mala utvrđenja. I jesu bila — vekovi klanske izolovanosti, krvne osvete i života na kamenu koji ništa ne rađa ostavili su tračak surovosti u pejzažu koji se ne može prevideti. Zato ovaj srednji od tri južna „prsta“ Peloponeza ili osvojite iz prve, ili vam nikada ne legne.

Manijati sebe vide kao potomke Spartanaca i kao ljude koje niko nikada nije pokorio do kraja — ni Turke, ni Mlečane. Ta priča o prkosu nije samo priča: u Areopoliju je 17. marta 1821. podignut barjak ustanka, nekoliko dana pre zvaničnog početka Grčke revolucije. Dovoljno je da pogledate kule da vam bude jasno kakav je to mentalitet — svaka je građena da bude viša od susedne, a prozori su uski kao puškarnice, jer je sused češće bio pretnja nego pomoć.

Za putnika je najkorisnije da Mani zamisli kao tri celine: Spoljni (mesenijski) Mani na severozapadu, zeleniji i pitomiji deo prema Kalamati; Unutrašnji (lakonijski) Mani, sušni jug sa Areopolijem i kulama; i Istočni Mani uz Lakonski zaliv, sa Gitiom kao glavnim mestom. Ako birate između više delova poluostrva, pomoći će i poređenje u tekstu koji deo Peloponeza izabrati.

Geografija Manija

Poluostrvo se pruža oko 90 kilometara od Kalamate na severozapadu i Gitija na severoistoku do rta Tenaro na krajnjem jugu. Kroz sredinu se spušta masiv Tajget sa najvišim vrhom Profitis Ilias (2.404 m), koji na jugu prelazi u niski, krševiti greben Sangijas. Zbog toga ravnice gotovo da nema — put stalno vijuga između mora i stene.

Razliku između severa i juga primetićete iz automobila, u roku od pola sata vožnje. Oko Kardamilija i Stupe raste sve — maslinjaci, čempresi, platani, kroz klisure teku potoci. A onda, južno od Areopolija, zelenilo jednostavno nestane: ostaju sivi kamen, kaktusi, suvozidi i kule, sve gušće što idete niže. More je bistro i na jednoj i na drugoj strani, ali su plaže uglavnom šljunkovite — peska ima tek na severu i oko Gitija.

Mapa Manija

Kamene kule — zašto ih ima toliko

Kula ovde nikada nije bila hir bogataša nego pitanje opstanka. Obradive zemlje je malo, porodični klanovi su se generacijama sporili oko svaki komad, a spor se često završavao krvnom osvetom koja je trajala decenijama. Ko je imao višu kulu, taj je pucao niže — pa su se sprat po sprat nadmećali dok cela sela nisu ličila na šumu kamenih dimnjaka. Danas su većinom prazne, i upravo to ih čini neobičnim prizorom.

• Vatija — najfotografisanije selo Manija, desetak kula na brdu iznad mora, većim delom napušteno.
• Kita — selo sa najvećim brojem kula, poznato po poslednjem velikom klanskom sukobu u 19. veku.
• Flomohori i Kotronas — visoke kule u istočnom delu, iznad zaliva.
• Limeni — primer kako se kula pretvara u hotel: kamene kuće stoje tik uz smaragdnu vodu.

Spoljni Mani — Kardamili, Stupa i zeleni sever

Ako vam je važno da imate hlada, taverni i staza za šetnju, Kardamili je najlogičnija baza u celom Maniju. Stari deo sela, Ano Kardamili, je utvrđeni zaselak sa crkvom Svetog Spiridona iz 18. veka i, kad se popnete do njega, dobija se osećaj da se vreme tu zaustavilo negde pre dva veka. Odmah iza počinje klisura Viros, kojom se peške ide gore prema selima Ehori i Cadija.

Nadomak Kardamilija, u zaseoku Kalamici, nalazi se kuća Patrika Li Fermora — britanskog pisca čija je knjiga „Mani“ 1958. godine i uvela ovaj kraj u svetsku književnost. Kuću danas drži Muzej Benaki i otvorena je za posetioce u vrlo uskim terminima (obično ponedeljkom u podne), uz karte koje se kupuju onlajn unapred i koštaju oko 5 evra. Tokom leta se izdaje kao smeštaj, pa tada nema obilazaka.

Stupa je nešto življa, sa dve peskovito-šljunkovite plaže — Stupa i Kalogria, gde je Nikos Kazancakis pisao „Zorbu“. Južnije su Agios Nikolaos, ribarska luka sa najboljim izborom taverni na severu, i Trahila, gde se asfalt završava ispod litice. Najlepše plaže ovog dela su Foneas sa velikom stenom u moru, Delfinija i Rica u samom Kardamiliju.

Unutrašnji Mani — Areopoli, Limeni i jug

Areopoli nosi ime po Aresu, bogu rata, i to mu pristaje. Staro jezgro je sav kamen — crkva Taksijarhisa sa naivnim reljefima na zvoniku, uske kaldrmisane uličice, trg na kojem je podignut barjak ustanka. Ovde takođe zapamtite nešto sasvim neromantično: ovo su poslednja veća prodavnica, poslednji bankomati i poslednja pumpa pre juga poluostrva.

Nekoliko kilometara niže je Limeni, zaliv sa vodom neverovatne boje i kamenim kućama uz samu obalu, danas najtraženiji smeštaj u Maniju. Iznad njega je Itilo sa tvrđavom Kelefa, a preko puta Neo Itilo sa jednom od retkih peskovitih plaža u ovom delu.

Idući ka jugu redaju se Pirgos Dirou (pećine), Kita i Nomija sa kulama, Gerolimenas — mala luka sa nekoliko hotela i taverni koja je prirodna poslednja stanica sa sadržajima, i Vatija, selo-razglednica na brdu. Sasvim na jugu su Marmari i Porto Kagio, dva zaliva sa čistim morem i po nekoliko taverni.

Pećine Diru

Pećina Vlihada kod Pirgos Dirua je najposećeniji lokalitet Manija, i za razliku od mnogih takvih mesta — zasluženo. Obilazak počinje nečim što se retko gde doživljava: sedate u čamac i vodič vas vesla kroz podzemno jezero i hodnike pune stalaktita, mestimično toliko uske da instinktivno povučete glavu. Posle toga sledi kraća šetnja suvim delom do izlaza. Sve zajedno traje oko pola sata.

• Karte: oko 12 evra puna cena i 10 evra snižena, za kraću (standardnu) turu.
• Radno vreme: cele godine, zimi sa ranijim zatvaranjem.
• Gužve: ulazi se u grupama prema kapacitetu čamaca — leti se čeka, pa je bolje doći rano ujutru ili rezervisati unapred.
• Nije za svakoga: prolazi su mestimično niski i uski, pa poseta ne prija onima koji teško podnose zatvoren prostor.
• Uz parking je mala šljunkovita plaža sa kafićem — zgodno za čekanje termina.

Rt Tenaro — kraj kopna

Rt Tenaro (Matapan) je najjužnija tačka kopnene Grčke i celog Balkanskog poluostrva. U antičko doba ovde je bilo Posejdonovo svetište i, po verovanju, jedan od ulaza u podzemni svet; danas se od parkinga vide ostaci svetišta, rimski mozaik pod otvorenim nebom i kamena kapela.

Do svetionika na samom vrhu rta ide se peške, kamenom stazom, oko 35–40 minuta u jednom pravcu. Nema nijedne senke ni vode na putu, pa se ta šetnja leti ne preporučuje u podne — najbolji su rano jutro i pred zalazak sunca, kada je i svetlo najlepše. Obuća sa čvrstim đonom je obavezna, staza je kamenita i klizava.

Istočni Mani i Gitio

Gitio je najveće mesto na poluostrvu i najpraktičnija baza za one koji žele grad, a ne selo: neoklasične kuće u boji uz luku, ribarske taverne i ostrvce Kranai povezano nasipom. Odatle su Areopoli, Sparta i Mistra na sat vožnje, a Monemvasija na oko dva.

Južno od Gitija obala se lomi u niz uvala — Skutari, Kotronas i Flomohori — gde je turizam i danas skroman. Na putu između Gitija i Areopolija stoje dve tvrđave koje se lako propuste: Pasava i Kelefa, obe otomanske i obe sa pogledom koji objasni zašto su baš tu podignute.

Plaže u Maniju

• Mavrovuni — najduža peskovita plaža u okolini Gitija, sa gnezdilištima kornjača karete.
• Skutari — zaklonjena uvala sa mirnim morem, pogodna za porodice.
• Vordonas — tiha plaža za one koji beže od gužve.
• Kalogria i Delfinija (Stupa) — najpristupačnije plaže severnog Manija, sa ležaljkama i kafićima.
• Foneas (kod Kardamilija) — mala šljunkovita uvala sa stenom u moru, jedna od najlepših na Peloponezu.
• Marmari i Porto Kagio — kristalno more na samom jugu, bez ikakve infrastrukture osim taverni.

Pešačenje i Tajget

Mani je jedno od najboljih pešačkih područja u Grčkoj, i to iz sasvim praktičnog razloga: putevi do većine sela probijeni su tek sedamdesetih godina prošlog veka, pa su stare kaldrme (kaldarimi) ostale sačuvane umesto da budu asfaltirane. Danas se njima šeta kroz klisuru Viros iznad Kardamilija i obalom između Stupe, Agios Nikolaosa i Trahile, dok je uspon na Profitis Ilias celodnevni poduhvat za one koji znaju šta rade.

Sezona za pešačenje je od oktobra do maja. Leti je na golom kamenu preterano vruće, a hlada gotovo nema.

Kada ići u Mani

Kako doći do Manija?

Gde odsesti u Maniju

• Kardamili ili Stupa — za senku, plaže i pešačenje; najbolji izbor ako ostajete duže ili putujete sa decom.
• Areopoli, Limeni ili Gerolimenas — za kule, pećine i rt Tenaro; smeštaj je uglavnom u obnovljenim kamenim kućama i skuplji je nego na severu.
• Gitio — za one koji žele grad, više izbora i niže cene, uz najbolju vezu sa Spartom i Monemvasijom.

Mani ima malo velikih hotela i mnogo malih kamenih kuća sa desetak soba, pa se leti popuni rano — proverite dostupnost i cene za svoje datume čim odredite termin.

Saveti za prvi dolazak

• Računajte na najmanje tri do četiri dana — poluostrvo je malo na mapi, ali se sporo vozi.
• Ako imate samo jedan dan, klasična kombinacija je: Areopoli → pećine Diru → Vatija → rt Tenaro → povratak preko Limenija za večeru.
• Nosite vodu i kapu na svaki izlazak — senke gotovo da nema ni u selima.
• Mnoge taverne na jugu rade samo od maja do oktobra i primaju isključivo gotovinu.
• Poštujte privatnost: mnoge kule su i dalje porodična imovina, iako izgledaju napušteno.