Širince je malo planinsko selo u zapadnoj Turskoj, udaljeno svega 8 kilometara od Selčuka i oko 12 od Efesa, smešteno na padinama brda na visini od oko 200 metara. Bele kamene kuće s drvenim balkonima i crvenim crepovima, uske kaldrmisane ulice, vinogradi koji se spuštaju niz padinu, miris ruže i lavande iz podruma suvenirnica, i mačke koje se sunčaju na prozorskim daskama sve to zajedno stvara prizor koji izgleda gotovo previše lep da bi bio stvaran. A onda shvatite da jeste stvaran, i da je u pitanju jedno od onih retkih mesta koja ne razočaraju čak ni kada ste ih videli na stotinama fotografija.

Posebnost Širincea leži u tome što nije dekorativna atrakcija napravljena za turiste — to je živo selo u kome ljudi zaista žive, rade, prave vino i hleb i sede ispred kuća na isti način kao što su to radili njihovi preci. Turizam je stigao, ali nije progutao autentičnost, barem ne u potpunosti.

Istorija — od grčkog naselja do turskog sela

Priča Širincea je u malom ogledalo velikih istorijskih promena koje su oblikovale čitavi Bliski istok i Mediteran u 20. veku.

Selo je osnovano u 15. veku, verovatno od strane grčkih hrišćana koji su bežali od nemira u dolini ili prema nekim izvorima, kao naselje robova koji su pobegli iz antičkog Efesa još u ranijim vekovima. Svakako, kroz osmansko doba selo se razvijalo kao kompaktna grčka hrišćanska zajednica okružena muslimanskim zaleđem. Grci su ga zvali Kirkince ili Čirkince (što je značilo „ružno“ u turskom — zanimljivo da su ga Grci prihvatili pod tim imenom), a pravo ime Širince dobija tek u 20. veku.

Kroz osmanski period, selo prosperira zahvaljujući vinogradarstvu, uzgoju maslina i zanatstvu. Grčke porodice grade kamene kuće s drvenim detaljima, Arhitektura koja se vidi i danas. Podižu se dve pravoslavne crkve, škola i zajedničke institucije. U selu živi između 500 i 1000 stanovnika, uglavnom pravoslavni hrišćani koji govore grčki i turski.

Sve se menja 1923. godine, kada je potpisana Konvencija o razmeni stanovništva između Grčke i Turske. Skoro 1,5 miliona grčkih pravoslavnih hrišćana moralo je napustiti Tursku, a oko 500.000 muslimana je išlo u suprotnom smeru iz Grčke. Za efešansku oblast to je značilo da su grčke porodice koje su vekovima živele u Širincu morale zauvek napustiti svoje domove.

Na njihovo mesto dolaze muslimanski Turci iz Makedonije i Tesalije. Takozvani muhaciri (doseljenici). Zanimljivo je da su novi stanari u dobroj meri preuzeli način života prethodnika: nastavili su da gaje vinograde i maslinike, da koriste iste kuće, iste podrume. Mediteranski karakter sela preživeo je populacionu razmenu jer ga je diktirala zemlja, a ne samo jedna nacija.

Dve pravoslavne crkve ostale su u selu — jedna je danas džamija, a druga je oštećena ali se povremeno koristi kao galerija i izložbeni prostor.

Lično iskustvo: Kada sam saznala ovu istoriju, prošetala sam ulicom drugačijim očima. Ove kuće izgradili su ljudi koji su morali da odu i nikad se nisu vratili. Novi stanari su ih preuzeli i nastavili isti život. Ima nečeg tužnog i nečeg lepog. Zemlja ostaje, vinogradi ostaju, zidovi ostaju. Samo se menjaju glasovi unutra.

Arhitektura i izgled sela Širince

Arhitektura Širincea je ono zbog čega ga toliki putnici opisuju kao „tursku Toskanu“ ili „egejski Bruges“ — poređenja su slobodna, ali razumljiva. Kuće su uglavnom dvospratne, s prizemnim delom od tesanog kamena i gornjim spratom od drvene konstrukcije ispunjene ćerpičem, premazane krecom u belo ili bež. Krovovi su pokriveni starim crvenim crepom koji je potamnio od vremena i mahovine.

Drveni balkoni, često obrasli cvećem i lozom, vise nad uskim uličicama. Sokaci su kaldrmisani lokalnim sivim kamenom i prestrmi za automobil — što je srećna okolnost jer prisiljava sve da šetaju i uspore. Kuće su gusto zbijene uz padinu, sa terasastim vrtovima iza kojih se otvaraju vinogradi i maslinici.

Posebna arhitektonska draž su portali — ulazne kapije starijih kuća, neke od isklesanog mermera s biljnim i geometrijskim ornamentima, koje odišu zanatskim umećem generacija koje su ih gradile.

Sve stare kuće su pod zaštitom kao kulturno dobro. Renoviranja su dozvoljena, ali mora se poštovati tradicionalni izgled fasade — što je razlog zašto i novije kuće u selu izgledaju konzistentno sa starijim.

Lično iskustvo: Ušla sam u jedno dvorište jer su vrata bila otvorena i videla staru ženu koja bere grožđe. Nasmešila se, pokazala na grožđe, rekla nešto na turskom. Prihvatila sam grozd koji mi je ponudila. Nije bilo zajedničkog jezika, ali je bilo sasvim dovoljno razumevanja.

Vina i lokalni proizvodi Širince

Širince je možda najpoznatije po nečemu što je malo neobično za muslimansku Tursku — po vinu. Tradicija vinogradarstva vraća se do grčkog perioda i nastavlja se neprekidno do danas. Turski zakoni dozvoljavaju proizvodnju i konzumaciju alkohola, a Širince je razvilo specifičnu nišu: voćna vina.

Pored standardnog grožđanog vina, u selskim podrumima proizvode se vina od breskve, šljiva, višanja, jabuka, šipka, nara i duda — svaki s prepoznatljivim ukusom i mirisom koji odražava lokalne sadove. Ova vina nisu „prava“ vina i ne bi pobedila na takmičenju, ali su domaća, slađa i savršeno upijaju lokalni karakter.

Prodavci su uglavnom ljubazni i bez prevelikog pritiska. Nude čašicu za probu bez obaveze kupovine. Za suvenir, flaša domaćeg vina od nara ili šipka izvrstan je izbor.

Uz vina, lokalne prodavnice nude maslinovo ulje (uglavnom iz lokalnih sadova), razne domaće sireve, sušeno voće, nar sirup i džemove, kao i ručno tkane tekstile, keramiku i nakit inspirisan egejskim motivima.

Lično iskustvo: Probala sam vino od duda i bila sam potpuno neprpremljena na to koliko je dobro. Kupila sam dve flaše. Jedna je stigla kući, druga je otvorena iste večeri na terasi pansiona u Selčuku, uz local sir i masline. Savršen kraj savršenog dana.

Crkve i verski objekti

Dve pravoslavne crkve iz osmanskog perioda ostale su kao materijalni trag grčke istorije sela.

• Crkva Svetog Jovana Krstitelja (19. vek) danas funkcioniše kao džamija, prepravljene unutrašnjosti ali s originalnom spoljašnjošću. Zvonik je promenjen u minaret, ali zidovi i prozori jasno otkrivaju hrišćansko poreklo.

• Crkva Bogorodice (18. vek) je u delomično restauriranom stanju i koristi se povremeno kao galerija i izložbeni prostor. Unutra su vidljivi fragmenti freski i arhitektonski detalji originalnog enteritera. Atraktivna je i fotografisana — lepa patina vekova na zidovima priča svoju priču.

Obe crkve su dostupne za posetu, ali bez stalnog radnog vremena — bolje proveriti na licu mesta.

Smak sveta i globalna slava

Širince je 2011–2012. godine privuklo globalnu pažnju na potpuno neočekivani način. Prema popularnom tumačenju Majanske proročice o „kraju sveta“ 21. decembra 2012. godine, jedno od mesta koje će „preživeti apokalipsu“ navodno je bilo upravo Širince. Razlog? Tobožnja energetska linija koja prolazi kroz brdo.

Globalni mediji su poludeli. CNN, BBC, The Guardian — svi su pisali o malom turskom selu koje čeka smak sveta. Hiljade turista preplavile su uske ulice tog decembra, hoteli su bili rasprodati mesecima unapred, lokalni prodavci su prodavali „Survival wine“ i majice s Majanskim kalendarom.

Smak sveta se, naravno, nije desio. Ali Širince je iz te epizode izašlo sa mnogo većom međunarodnom prepoznatljivošću nego pre. Lokalni prodavci su je iskoristili pametno i dan danas prodaju suvenire s obelejžima na taj datum, s humorom i samosvešću.

Kada posetiti Širince

• Idealno vreme za posetu je proleće (april i maj) i rana jesen (septembar i oktobar). U proleće su vinogradi u prvom zelenilu, cveće je na balkonima i temperatura je idealna za šetnju. U jesen grožđe sazreva i u vazduhu visi miris fermentacije.

• Izbegavajte vikendom i praznike. Širince je tada preplavljeno izletnicima iz Izmira i Kušadasija i uske ulice postaju neprolazne. Radnim danom, posebno ujutro, selo je gotovo vaše. Tiho, mirano i autentičano.

• Kako doći: Vlastiti automobil je najpraktičniji, parking postoji na ulazu u selo. Iz Selčuka idu povremeni dolmuši (proveriti raspored na licu mesta) i taksiji. Imate i organizovane ture iz Kušadasije za Širince.

• Noćenje: Nekoliko gostionicama i butik hotela u renoviranim osmanskim kućama nude noćenje s doručkom. Cene su pristupačne, atmosfera je izuzetna. Mirno veče u Širincu kada izletnici odu, potpuno je drugačije iskustvo od dnevne posete. Toplo preporučujem.

• Hrana: Nekoliko restorana u centru sela nudi domaću egejsku kuhinju — ćufte, meze, pite, pečeno povrće, domaći hleb. Kvalitet je solidno dobar, cene razumne. Doručak u lokalnom pansion s pogledom na vinograde jedan je od onih obroka koji ostaju u sećanju.

Širince je jedna od onih destinacija koja funkcioniše na svim nivoima — kao kratki izlet od Efesa, kao romantičan vikend u osmanskoj kući, kao gastronomska avantura u voćnim vinima, ili prosto kao mesto gde se usporite i setite zašto putujete. Mаlо ga ima po svetu. Ovde, na padini egejskog brda, uspelo je da ostane živo i stvarno.