Ima mesta u Turskoj koja se obilaze zbog lepote, i ima jedno koje se obilazi zbog težine. Galipolje — na turskom Gelibolu, a za domaće najčešće prosto Čanakale — poluostrvo je na ulazu u Dardanele, gde se 1915. godine vodila jedna od najkrvavijih bitaka Prvog svetskog rata. Danas je to nacionalni park od oko 33.000 hektara, pun grobalja, spomenika i sačuvanih rovova.

Za razumevanje Turske ovo mesto znači više od bilo koje džamije ili palate. Ovde je nastala rečenica Čanakale geçilmez — Čanakale se ne može proći — koja je i danas deo nacionalnog identiteta, i ovde je potpukovnik Mustafa Kemal stekao slavu koja će ga odvesti do vrha države. Prezime Ataturk — „otac Turaka“ — dobiće tek 1934. godine, odlukom skupštine.

Šta se dogodilo 1915.

Saveznici su hteli da probiju Dardanele, izbiju pred Carigrad i otvore put ka Rusiji. Računali su na kratku pomorsku operaciju.

• 18. mart 1915. — velika pomorska ofanziva propada; nekoliko brodova pogađaju mine, a Turci taj dan i danas obeležavaju kao Dan pobede kod Čanakalea.
• 25. april 1915. — iskrcavanje kopnenih snaga. Britanci i Francuzi na rtu Helesu, australijski i novozelandski korpus — ANZAC — u uvali koja od tada nosi njihovo ime.
• Osam meseci rovovskog rata — linije su mestimično bile udaljene desetak metara. Ginulo se za sto metara brda, po vrućini, dizenteriji i zimi.
• Januar 1916. — saveznici se povlače. Evakuacija je bila jedini deo operacije izveden besprekorno.

Procene stradalih kreću se oko četvrt miliona ljudi na svakoj strani, računajući poginule, ranjene i nestale. Broj poginulih osmanskih vojnika različiti izvori procenjuju između 57.000 i 87.000.

Našem čitaocu je ta godina poznata po nečem drugom. Dok se na Galipolju ginulo za sto metara brda, u jesen 1915. srpska vojska i civili povlačili su se preko Albanije, posle napada Austrougarske, Nemačke i Bugarske. Ista godina, isti rat, dva različita kraja Evrope — dve različite tragedije koje su u obe zemlje ostale jednako duboko u sećanju.

Turska strana priče

• Spomenik šehitima (Šehitler abidesi) na južnom kraju poluostrva — četiri stuba visoka 41 metar, vidljiva sa mora. Centralno mesto sećanja za celu zemlju; školske ekskurzije dolaze cele godine.
• Groblje 57. puka — jedinice koja je gotovo u celosti izginula. Tu je Mustafa Kemal izdao najpoznatije naređenje u turskoj istoriji: Ne naređujem vam da napadnete, naređujem vam da umrete.
• Conk Bajir — vis sa kojeg se vidi ceo moreuz i koji je bio ključ cele bitke; danas sa spomenicima obe strane jedan pored drugog.
• Muzej u Kabatepeu — moderno postavljen, sa ličnim predmetima vojnika obe vojske; najbolje mesto da se priča razume pre obilaska terena.

Saveznička strana

• Anzak uvala — mesto iskrcavanja 25. aprila. Uska plaža pod strmim liticama; kad se stane na nju, odmah je jasno zašto je operacija propala.
• Lone Pine — glavno australijsko groblje i spomenik, sa imenima onih koji nemaju grob.
• Džonstonov Džoli — sačuvani rovovi sa obe strane, udaljeni nekoliko koraka; najupečatljiviji prizor na celom poluostrvu.
• Nek — uski greben na kojem je za nekoliko minuta izginulo više stotina konjanika u napadu bez ikakvih izgleda.
• Heles i francusko groblje — na samom vrhu poluostrva, najmanje posećeni a jednako teški delovi.

Na ulazu u anzačka groblja uklesane su reči koje se pripisuju Ataturku, upućene majkama poginulih neprijateljskih vojnika — da njihovi sinovi sada leže u zemlji prijatelja i da između Džonija i Mehmeda više nema razlike. Istoričari raspravljaju o tome koliko je tekst veran originalu, ali on decenijama određuje ton celog mesta.

Dva datuma

18. mart je turski dan sećanja, sa državnom ceremonijom i hiljadama posetilaca iz cele zemlje. 25. april je Anzak dan, kada se pred zoru u Anzak uvali održava služba na koju dolaze Australijanci i Novozelanđani.

Ako ciljate baš te dane, znajte da se smeštaj u Čanakaleu i Edžeabatu popunjava mesecima unapred, da se putevi oko grobalja zatvaraju noć ranije i da je za službu potrebna prijava. Ako ne ciljate, izbegnite ih — mesto tada nije za miran obilazak.

Kako obići

• Ulaz u park je besplatan, ali javnog prevoza unutar njega nema. Potreban je automobil, taksi ili organizovana tura.
• Vodič menja utisak. Bez objašnjenja to su livade sa belim pločama; sa vodičem se vidi gde je ko ležao i zašto je brdo bilo važno. Poludnevna tura pokriva anzački deo, celodnevna i Heles.
• Baza je Čanakale ili Edžeabat. Čanakale je veći i življi, Edžeabat manji ali na samom poluostrvu. Trajekt između njih plovi oko 25 minuta i vozi cele godine.
• Računajte na ceo dan i na dosta hodanja po suncu; staze su strme i bez ograde iznad litica.
• Iz Istanbula je autobusom oko pet sati; iz Srbije se najlakše uklapa kao usputna stanica, jer je poluostrvo na putu ka egejskoj obali.

Sa istog mesta se obilazi i Troja, dvadesetak minuta od Čanakalea — dva rata razdvojena sa tri hiljade godina, na istom moreuzu.

Kako se ponašati

Ovo je pre svega groblje. Na poluostrvu je sahranjeno više desetina hiljada ljudi, a mnogi grobovi nemaju ime. Turističko ponašanje koje je drugde sasvim u redu — glasan razgovor, pozirane fotografije, penjanje po spomenicima — ovde nije prikladno.

Najviše ostavlja utisak upravo ono čega nema: buke, suvenirnica, rampi i naplate. Ostanite malo duže na Conk Bajiru, pred kraj dana, kad autobusi odu.

Za smeštaj u Čanakaleu ili Edžeabatu proverite cene za svoje datume, a ostale praktične stvari su u vodiču za putnike iz Srbije.