Grčke taverne: vrste lokala, šta naručiti i koliko košta

Kada planiram putovanje u Grčku, volim da istražim ne samo plaže, znamenitosti i zanimljiva mesta za obilazak već i lokalnu kuhinju. Upravo kroz hranu mogu mnogo da saznam o tradiciji i načinu života jednog kraja. A kada je Grčka u pitanju, taverne su nezaobilazan deo te priče.

Taverna je tradicionalni grčki restoran u kojem se služe domaća jela, salate, meso, riba i različiti specijaliteti karakteristični za određeni region. Atmosfera je uglavnom opuštena, uređenje jednostavno, a za stolovima se često okupljaju porodice i društvo prijatelja.

Ipak, nije svaki grčki lokal isti. Pored klasičnih taverni, postoje riblji restorani, mesta specijalizovana za male porcije hrane uz piće, lokali sa domaćim kuvanim jelima, pa čak i restorani poznati po tradicionalnoj čorbi od škembića.

Zato bih, pre nego što izaberem gde ću jesti tokom putovanja, volela da znam šta se krije iza naziva koji vidim na natpisu lokala. Evo kratkog vodiča kroz najčešće vrste tradicionalnih grčkih restorana.

1. Taverna – klasika grčke kuhinje

Ako želim da probam više tradicionalnih grčkih jela na jednom mestu, klasična taverna je dobar početak. Jelovnik može biti jednostavan, ali često obuhvata veliki izbor poznatih domaćih specijaliteta.

Na meniju se mogu naći caciki, grčka salata, saganaki, musaka, suvlaki, pečeno meso i jela od povrća pripremljena u rerni. Mnoge taverne imaju i dnevnu ponudu kuvanih jela, a izbor zavisi od kraja u kojem se nalaze.

Posebno mi se dopada ideja da se naruči nekoliko različitih jela i podeli sa ostalima za stolom. Tako svi mogu da probaju pomalo od svega, umesto da svako naruči samo jedno glavno jelo.

Sa čim bih je uporedila u Srbiji?

Najbliža bi joj bila tradicionalna kafana ili domaći restoran u kojem se služe roštilj, kuvana jela, salate i domaći specijaliteti. I kod nas je uobičajeno da porodica ili društvo sedne za sto, naruči nekoliko različitih jela i provede vreme u razgovoru.

Moj savet: nemoj odmah naručiti previše hrane. Počni sa salatom i nekoliko predjela, a zatim dodaj još neko jelo ako si i dalje gladan. Tako ćeš moći da probaš više ukusa, a da hrana ne ostane na stolu.

2. Psarotaverna (ψαροταβέρνα) – za ljubitelje ribe i morskih plodova

Naziv psarotaverna označava riblju tavernu. Ovakve restorane najčešće povezujem sa primorskim mestima, lukama i ostrvima, gde se na jelovniku nalaze riba i morski plodovi.

U zavisnosti od ponude, mogu se naručiti grilovana riba, lignje, hobotnica, sardine, dagnje i škampi. Uz njih se često služe limun, maslinovo ulje, salata i jednostavni prilozi koji ne nadjačavaju ukus glavnog jela.

Ako planiram ručak u ribljoj taverni, posebno bih obratila pažnju na dnevnu ponudu. Pitam šta je sveže, kako se riba priprema i kolika je cena.

Sa čim bih je uporedila u Srbiji?

Najbliži primer bila bi riblja čarda, posebno ona uz Dunav, Savu ili neki drugi vodeni tok. U takvom lokalu očekujemo ribu, jednostavne priloge i opušten ambijent.

Razlika je prvenstveno u namirnicama. Dok se u srpskim čardama često služe šaran, som, smuđ i druga rečna riba, u grčkim primorskim tavernama mnogo su zastupljenije morske ribe i morski plodovi.

Naravno, i u Srbiji postoje restorani sa morskom ribom, kao što u Grčkoj postoje lokali koji nude rečnu ribu.

Važno: neke vrste ribe naplaćuju se prema težini, a ne po porciji. Zato bih pre naručivanja obavezno proverila cenu po kilogramu i ukupnu težinu ribe. Tako se izbegavaju neprijatna iznenađenja kada stigne račun.

3. Mezedopolio (μεζεδοπωλείο) – mala jela koja se dele

Mezedopolio je lokal specijalizovan za meze, odnosno male porcije različitih jela koje se često naručuju za zajednički sto. Ako volim raznovrsnu hranu i želim da probam više specijaliteta tokom jednog obroka, ovo je format koji bih rado izabrala.

Na stolu se mogu naći masline, sirevi, namazi, grilovano povrće, ćufte, male porcije ribe i morski plodovi. Jelovnik zavisi od lokala, a ponekad se nude i specijaliteti koji se pripremaju samo tog dana.

Meze podseća na španske tapase, jer se više manjih jela kombinuje u zajedničkom obroku. Uz hranu se često naručuju vino, pivo ili druga pića.

Moj savet: naručuj postepeno. Nekoliko malih porcija može biti sasvim dovoljno za početak, naročito ako želiš da ostaviš mesta za još neki specijalitet.

4. Uzeri (ουζερί) – uzo i zalogaji uz razgovor

Uzeri je tradicionalni lokal u kojem se uzo služi uz mala jela, odnosno meze. Uzo je grčko alkoholno piće sa aromom anisa i često se povezuje sa morskim plodovima, maslinama i slanim zalogajima.

Ovakva mesta nisu namenjena samo brzom piću. Naglasak je na opuštenom druženju, razgovoru i kombinovanju hrane i pića.

Ako želim da probam uzo, uz njega bih izabrala nekoliko malih jela koja odgovaraju mom ukusu. Ponuda može biti jednostavna, ali i veoma raznovrsna, u zavisnosti od restorana.

Treba imati u vidu da se običaji razlikuju od lokala do lokala. Ne bih pretpostavila da svaki uzeri ima isti jelovnik ili da se uz svako piće obavezno dobija hrana. Taj običaj je najizraženiji u cipuradikima, o kojima pišem u nastavku.

5. Cipuradiko (τσιπουράδικο) – grčka tradicija uz cipuro

Cipuradiko je slično ouzeriju, ali je u središtu ponude cipuro, jako alkoholno piće koje se tradicionalno pravi destilacijom komine grožđa, odnosno ostataka koji ostanu posle ceđenja za vino. Po tome je najsličnije našoj lozovači od komine (komovici).

Ova vrsta lokala posebno je povezana sa Volosom i oblastima Tesalije, gde je običaj ispijanja cipura uz meze deo lokalne gastronomske kulture.

U Volosu je običaj da se cipuro naručuje u malim bokalčićima, a uz svaki novi bokal stiže i novi tanjir mezea, koji se ne bira posebno sa jelovnika. Što duže sediš, to je izbor zalogaja raznovrsniji: od sardina i lignji do sira, krompira i salata. Cena mezea je obično uračunata u cenu pića, ali to vredi proveriti na početku, jer svaki lokal ima svoja pravila.

Uz piće se mogu poslužiti mala jela od ribe, morski plodovi, sir, masline i drugi slani zalogaji. Ponekad se izbor hrane menja u zavisnosti od naručenog pića i lokalnog običaja.

Ako putujem u ovaj deo Grčke, cipuradiko bih uvrstila među mesta za upoznavanje lokalne gastronomije. Naravno, cipuro je jako alkoholno piće, pa bih ga, kao i svako drugo alkoholno piće, konzumirala umereno.

6. Magirio (μαγειρείο) – domaća kuvana jela

Kada mi se jede nešto jednostavno, kuvano i zasitno, obratila bih pažnju na lokal poznat kao magirio ili mageirio. To su skromniji restorani u kojima se pripremaju tradicionalna jela, često u loncu ili rerni.

Ponuda može da obuhvati pasulj, sočivo, punjeno povrće, meso u sosu, jela od krompira i druge domaće specijalitete. U nekim lokalima hrana je izložena u posudama, pa možeš da vidiš šta je pripremljeno tog dana.

Ovakvi restorani mogu biti dobar izbor za ručak kada mi nije potreban svečani ambijent, već domaći obrok po pristupačnoj ceni.

Sa čim bih ga uporedila u Srbiji?

Ovde je poređenje veoma jednostavno: najviše liči na restoran domaće kuhinje ili lokal sa gotovim kuvanim jelima, kakav možemo pronaći u centru grada, blizu pijace ili u poslovnom delu naselja.

Kod nas bismo na takvom mestu tražili pasulj, sarmu, gulaš, kuvano meso ili dnevni meni. U grčkom magiriju očekivala bih sličan princip, ali sa jelima i začinima karakterističnim za Grčku.

Moj savet: pitaj šta je tog dana kuvano i kolike su porcije. Ponuda se može menjati svakodnevno, a neka jela rasprodaju se pre kraja radnog vremena.

7. Kutuki (κουτούκι) – mali lokal sa tradicionalnom atmosferom

Kutuki je naziv za mali tradicionalni lokal, često jednostavno uređen, sa domaćom hranom, mezeom i pićem. Pojedini takvi lokali nalaze se u podrumskim prostorijama i imaju starinski ambijent.

U ponudi mogu biti predjela, nekoliko glavnih jela, lokalni sirevi, salate i vino. Kutuki se često povezuje sa intimnijom atmosferom i dugim sedenjem za stolom.

Sa čim bih ga uporedila u Srbiji?

Najbliža asocijacija bila bi mala stara kafana, možda skrivena u sporednoj ulici, sa drvenim stolovima, jednostavnim jelovnikom i atmosferom u kojoj se ne sedi samo da bi se brzo ručalo.

Kao i kod nas, takvi lokali mogu imati poseban karakter, ali ne treba pretpostaviti da svaki kutuki izgleda isto ili služi ista jela.

Ako naiđem na ovakav lokal tokom putovanja, prvo bih pogledala jelovnik i pitala šta se preporučuje. Upravo u manjim restoranima mogu se pronaći zanimljivi lokalni recepti koji nisu podjednako zastupljeni u svim turističkim mestima.

8. Pacadzidiko (πατσατζίδικο) – tradicionalna čorba od škembića

Za one koji vole da upoznaju i manje poznate strane grčke kuhinje, postoji pacadzidiko – lokal specijalizovan za pacas, tradicionalnu čorbu koja se priprema od škembića i drugih delova životinje, u zavisnosti od recepta.

Ovakvi lokali naročito su poznati u Solunu, gde pojedini rade tokom noći i u ranim jutarnjim satima. Nekada su bili povezani sa radnicima koji su rano počinjali posao, a danas ih posećuju i ljudi koji žele topao obrok nakon kasnog izlaska.

Pacas se tradicionalno smatra okrepljujućom hranom i često se predstavlja kao narodni lek protiv mamurluka. Ipak, to je deo gastronomskog predanja, a ne naučno potvrđen lek.

Ako voliš da probaš neobična jela i ne smetaju ti iznutrice, ovo može biti zanimljivo gastronomsko iskustvo. Ako nisi ljubitelj takve hrane, u Grčkoj postoji mnogo drugih specijaliteta koje možeš da otkriješ.

9. Psistarija (ψησταριά) – roštilj na grčki način

Ako ti je draži roštilj od kuvanih jela, potražite natpis psistarija. To je lokal specijalizovan za meso pečeno na žaru, najčešće na drvenom uglju. Ovakve lokale Grci posebno vole za nedeljni ručak, pa su mnogi smešteni na izlazu iz grada ili u selima.

Na jelovniku se obično nalaze suvlaki (ražnjići), bifteki (nešto kao naša pljeskavica, često punjena sirom), lukaniko (domaća kobasica), jagnjeći kotleti pajdakija, piletina i kokoreci – iznutrice umotane u creva i pečene na ražnju. Na pojedinim mestima nudi se i kontosuvli, krupni komadi svinjskog mesa pečeni na velikom ražnju.

Sa čim bih je uporedila u Srbiji?

Najbliža je klasična roštiljnica ili ćevabdžinica. Razlika je u začinima: u Grčkoj se meso uglavnom začinjava origanom, limunom i maslinovim uljem, a manje lukom i ljutim papričicama.

Moj savet: u psistariji se meso, naročito jagnjeći kotleti, često naplaćuje na kilogram. Pre naručivanja pitaj koliko grama dolazi u porciji, pa tako lakše proceniš koliko treba za tvoje društvo.

10. Suvladzidiko i giradiko – giros i suvlaki na brzinu

Ako ti treba brz i jeftin obrok između plaže i razgledanja, nema boljeg izbora od suvladzidika ili giradika. To su mali lokali, često samo sa pultom i nekoliko stolova, u kojima se prave giros i suvlaki.

Najpopularniji je giros u piti: tanko sečeno meso sa vertikalnog ražnja, paradajz, crni luk, caciki i obavezno pomfrit, umotani u toplu pitu. Ako naručiš „me ola“, dobićeš ga „sa svime“. Pita sa girosom ili suvlakijem je najjeftiniji topli obrok u Grčkoj i obično košta između 3,50 i 5 evra.

Zanimljivo je da se u Atini reč suvlaki često koristi za ceo sendvič u piti, dok se sam ražnjić zove kalamaki. U Solunu i severnoj Grčkoj ražnjić je – suvlaki. Zato se ne iznenadi ako u različitim krajevima isto ime označava malo drugačije jelo.

Sa čim bih ga uporedila u Srbiji?

Najviše podseća na kiosk sa pljeskavicom ili na lokale sa girosom, kojih danas ima u svakom većem gradu u Srbiji. Pravi grčki giros ipak ima drugačiji ukus, najviše zbog cacikija, origana i pite koja se zagreva na roštilju.

Koji grčki lokal najviše liči na ono što poznajemo u Srbiji?

Za brzo snalaženje, evo kako bi grčki lokali izgledali kada bismo ih uporedili sa onima koje poznajemo kod nas:

Ova poređenja su približna, jer se grčki lokali međusobno razlikuju, a ni svi restorani u Srbiji nemaju isti koncept.

Šta bih obavezno probala u grčkoj taverni?

Bez obzira na vrstu lokala, postoji nekoliko poznatih jela koja vredi potražiti na jelovniku:

• Caciki – osvežavajuća kombinacija jogurta, krastavca i belog luka.
• Grčka salata – paradajz, krastavac, masline, feta i maslinovo ulje.
• Saganaki – naziv za jela pripremljena u maloj posudi; najpoznatija verzija je prženi sir.
• Musaka – zapečeno jelo sa patlidžanom, mlevenim mesom i bešamel sosom u uobičajenoj grčkoj verziji.
• Suvlaki – komadi mesa na ražnjiću, koji se često služe uz priloge ili u piti.
• Dolmades – najčešće listovi vinove loze punjeni pirinčem, a ponekad i mesom.
• Grilovana hobotnica – popularan izbor u mnogim ribljim tavernama.
• Gemista – paradajz i paprike punjeni pirinčem i začinskim biljem, pečeni u rerni.
• Gigantes – krupan beli pasulj zapečen u paradajz sosu, nešto kao naš prebranac, samo blaži.

Naravno, ne bih se ograničila samo na poznate specijalitete. Uvek vredi pogledati i lokalnu ponudu, jer se tradicionalna jela razlikuju od ostrva do ostrva i od jednog regiona do drugog.

Kako da izaberem dobru tavernu u Grčkoj?

Kada biram restoran, ne bih se vodila samo pogledom na more ili fotografijama na internetu. Obratila bih pažnju na nekoliko praktičnih stvari.

Prvo bih pogledala jelovnik i cene. Ako želim ribu, proverila bih da li se naplaćuje po porciji ili težini. Ako naručujem više mezea, počela bih sa nekoliko porcija i nastavila prema apetitu.

Pitala bih i za dnevne specijalitete, naročito u lokalima sa kuvanim jelima. Ako putujem u sezoni, proverila bih i da li je potrebna rezervacija.

Prisustvo lokalnih gostiju može biti koristan znak, ali nije samo po sebi garancija kvaliteta. Najvažnije je da meni odgovara onome što želim da probam i da su cene jasne pre naručivanja.

Kako prepoznati turističku zamku?

Na najposećenijim mestima, posebno uz šetališta i luke, ima lokala koji računaju na goste koji dolaze samo jednom. Nekoliko znakova na koje bih obratila pažnju:

• jelovnik sa fotografijama svakog jela na pet ili više jezika;
• konobar koji sa ulice uporno poziva prolaznike da sednu;
• na jelovniku nema cene ribe po kilogramu, već samo „sveža riba – dnevna cena“;
• isti „tradicionalni“ meni u svim lokalima u nizu;
• nema domaćih gostiju ni u vreme kada Grci jedu (posle 21 čas).

Ništa od ovoga samo po sebi ne znači da je hrana loša, ali je dobar razlog da pogledaš i neku tavernu u sporednoj ulici, nekoliko minuta dalje od glavnog šetališta.

Običaji u grčkoj taverni koje je dobro znati

Grčke taverne imaju nekoliko navika koje mogu da zbune ako ih ne znaš unapred:

• Hleb se naplaćuje. Hleb, a ponekad i mali namaz, donosi se za sto i naplaćuje se po osobi, najčešće od 0,50 do 2 evra. Ta stavka mora da piše na jelovniku, a ako ne želiš hleb, možeš da ga odbiješ odmah.
• Vino „na kilo“. Domaće rinfuzno vino (hima) naručuje se po merici od četvrt, pola ili jednog kilograma i služi se u metalnom ili staklenom bokalu. Kilo je otprilike litar vina, a to je često najpovoljniji izbor na jelovniku.
• Jela stižu kad su gotova. Predjela, salate i glavna jela često dolaze na sto zajedno ili redom kojim su spremljena, jer se podrazumeva da ih svi dele.
• Mali poklon na kraju. U mnogim tavernama posle obroka stigne voće, malo slatkiša ili čašica rakije na račun kuće. Na Kritu je to gotovo pravilo – uz desert dolazi raki, odnosno cikudija.
• Kasni obroci. Grci ručaju između 14 i 16 časova, a večeraju posle 21 čas. Ako večeraš u 19 časova, verovatno ćeš biti među prvim gostima.
• Voda. Ako konobar donese flašu vode bez pitanja, ona se obično naplaćuje. Ako želiš vodu sa česme, slobodno je zatraži.
• Račun i plaćanje. Račun se traži, ne donosi se sam. Kartica se prihvata gotovo svuda, a fiskalni račun (apodiksi) je obavezan, pa ga uvek traži.
• Bakšiš. Nije obavezan. Uobičajeno je zaokružiti iznos ili ostaviti 5–10% ako si bio zadovoljan uslugom.

Regionalni specijaliteti koje vredi potražiti

Svaki kraj Grčke ima svoja jela, pa vredi pitati šta je lokalno. Evo nekoliko primera:

• Krit – dakos (ječmeni dvopek sa rendanim paradajzom i sirom), antikristo (jagnjetina pečena uz otvorenu vatru), hohlii buburisti (puževi prženi u maslinovom ulju sa ruzmarinom) i obavezna rakija na kraju obroka.
• Krf – pastitsada (meso u začinjenom paradajz sosu sa testeninom), sofrito (teletina u sosu od belog luka i sirćeta) i burdeto, ljuta riblja čorba. U ovim jelima se oseća venecijanski uticaj.
• Santorini – fava (kremasti pire od žutog graška), domatokeftedes (pržene ćufte od paradajza) i belo vino od sorte asirtiko.
• Lezbos – sardine iz zaliva Kaloni, koje se jedu sveže ili blago usoljene, i uzo iz Plomarija, najpoznatijeg uzo-mesta u Grčkoj.
• Solun – bugaca, pita od tankih kora sa kremom ili sirom, koja se jede za doručak, i pacas u noćnim pacadzidikima. Za večernji izlazak u taverne i uzerije najpoznatija je četvrt Ladadika.

Posna i vegetarijanska jela u grčkoj taverni

Grčka je pravoslavna zemlja, pa gotovo svaka taverna ima i posna jela, na grčkom nistisima. To je dobra vest i za vegetarijance i za one koji poste. Najčešće se nude:

• Fasolada – čorba od belog pasulja, koju mnogi smatraju nacionalnim jelom;
• Briam – mešano povrće pečeno u rerni sa maslinovim uljem;
• Gemista – paradajz i paprike punjeni pirinčem (proveri da li su bez mesa);
• Gigantes – krupan pasulj u paradajz sosu;
• Horta – kuvano divlje zelje sa maslinovim uljem i limunom;
• Fava, dolmadakija sa pirinčem i, naravno, grčka salata (bez fete za one koji poste).

Za vreme posta, kada nije dozvoljena riba, Grci tradicionalno jedu lignje, hobotnicu, sipu i škampe, pa su u to vreme ova jela posebno zastupljena u tavernama.

Mali rečnik za grčku tavernu

Nekoliko reči na grčkom uvek izmami osmeh kod konobara:

Cene hrane i domaćih pića u Grčkoj i Srbiji – gde se više isplati jesti?

Kada putujem, volim unapred da znam koliko mogu da potrošim na hranu i piće. Grčka je poznata po tavernama, morskim specijalitetima i lokalnim pićima, dok u Srbiji imamo svoje kafane, čarde, domaću kuhinju i rakiju. Ali koliko košta obrok u jednoj, a koliko u drugoj zemlji?

Pripremila sam okvirno poređenje cena kako bi lakše mogao da isplaniraš budžet za putovanje. Imaj na umu da cene zavise od mesta, sezone i vrste restorana. Taverna na samoj obali popularnog grčkog ostrva može biti znatno skuplja od lokala u unutrašnjosti, baš kao što se cene u centru Beograda razlikuju od cena u manjoj lokalnoj kafani.

Za lakše poređenje računam da je 1 evro približno 117,5 dinara.

1. Poređenje cena hrane u Grčkoj i Srbiji

Cene u Grčkoj odnose se na okvirne restoranske cene, dok su srpski iznosi orijentacioni i zasnovani na javno objavljenim cenama domaćih jela, roštilja i ribljih restorana. Vrste ribe, gramaža i prilozi nisu uvek isti, pa poređenje nije potpuno identično.

2. Koliko koštaju domaća pića?

U Grčkoj su među karakterističnim pićima uzo, cipuro i lokalna vina, dok su u Srbiji uobičajeni rakija, domaća vina i domaće pivo. Iako se neka od njih piju u sličnim prilikama, način služenja i veličina porcije mogu biti različiti.

Cene su okvirne i ne predstavljaju jedinstven cenovnik za celu zemlju. Uzo i cipuro nisu ista pića kao rakija, pa njihove cene ne treba porediti bez uzimanja u obzir količine, jačine i načina služenja.

3. Koliko košta ručak za dvoje?

Da bih lakše uporedila troškove, zamislila bih običan ručak za dve osobe, bez luksuznog restorana i bez preterivanja sa porudžbinama.

U grčkoj taverni:

• Dva glavna jela: 20–36 €
• Grčka salata: 7–13 €
• Jedno predjelo za deljenje: 3,50–5,50 €
• Dva lokalna piva: 6–10 €

Ukupno: približno 37–65 €, odnosno oko 4.350–7.640 dinara.

Ako izaberem riblju tavernu uz more, račun može biti znatno viši, naročito ako naručim ribu koja se naplaćuje prema težini.

U srpskoj kafani ili restoranu:

• Dva glavna jela: 1.200–2.000 din.
• Salata: 350–700 din.
• Predjelo ili dodatak: 300–600 din.
• Dva piva: 400–940 din.

Ukupno: približno 2.250–4.240 dinara, odnosno oko 19–36 €.

Ovo je primer budžeta, a ne prosek svih restorana. U skupljem restoranu, poznatoj čardi ili popularnom gradskom lokalu račun može biti znatno viši.

Moj savet je da uživaš u grčkoj kuhinji, probaš lokalne specijalitete i ostaviš dovoljno novca za poneki obrok koji će ti ostati u lepom sećanju. Putovanje nije samo obilazak znamenitosti – hrana i lokalni običaji često su jednako važan deo doživljaja.

Zaključak: kako izabrati pravi grčki lokal

Grčka kuhinja nije samo giros, suvlaki i grčka salata. Iza poznatih jela krije se čitava gastronomska tradicija, od ribljih taverni uz more do malih lokala u kojima se služe domaća kuvana jela i meze.

Kada budem birala lokal tokom putovanja po Grčkoj, prvo bih razmislila o tome šta mi se jede tog dana. Ako želim kompletan ručak, izabrala bih tavernu ili magirio. Ako sam na moru i želim ribu, potražila bih psarotavernu, a za roštilj psistariju. Za večernje druženje i više različitih zalogaja razmotrila bih mezedopolio, uzeri ili cipuradiko, a za brz obrok između plaže i razgledanja – giros u piti.

A ako želim da probam nešto drugačije, tradicionalni kutuki ili pacadzidiko mogu da budu zanimljivi načini da upoznam i manje poznate strane grčke kuhinje.

Najvažnije je da ne očekuješ da je svaka taverna ista. Kao što se u Srbiji razlikuju vojvođanska čarda, beogradska kafana i restoran domaće kuhinje, tako i Grčka ima svoje gastronomske tradicije i lokalne specijalitete. Zato ne traži samo restoran sa najlepšim pogledom, već i mesto čija ponuda odgovara kraju u kojem se nalazi. Na taj način upoznaješ drugačiju stranu Grčke – kroz njene ukuse, običaje i svakodnevni život.

Ako voliš i grčka vina, pogledaj i vodič kroz vinarije u Grčkoj koje su otvorene za posetioce.

Česta pitanja o grčkim tavernama

Da li se u Grčkoj plaća hleb u restoranu?

Najčešće da. Hleb se naplaćuje po osobi, obično od 0,50 do 2 evra, i ta stavka mora biti navedena na jelovniku. Ako ne želiš hleb, reci to konobaru odmah kada ga donese.

Koliko košta ručak za dvoje u grčkoj taverni?

U običnoj taverni ručak za dve osobe sa salatom, predjelom, dva glavna jela i pićem košta približno 37–65 evra. U ribljoj taverni uz more račun može biti znatno veći, naročito ako se riba naplaćuje po kilogramu. Najjeftiniji obrok je pita sa girosom ili suvlakijem, od 3,50 do 5 evra.

Koja je razlika između taverne i uzerija?

Taverna je restoran za pun obrok, sa salatama, predjelima i glavnim jelima. Uzeri je lokal u kojem je u središtu piće, uzo, a uz njega se služe male porcije mezea. U uzeriju se više sedi i razgovara, a manje jede kompletan ručak.

Da li se u Grčkoj ostavlja bakšiš?

Bakšiš nije obavezan i nije uračunat u cenu. Uobičajeno je zaokružiti račun ili ostaviti 5–10% ako si bio zadovoljan hranom i uslugom.

Kada Grci večeraju?

Kasno – najčešće posle 21 čas, a leti i posle 22 časa. Taverne zato rade do kasno u noć, a ako želiš mirniju večeru i slobodan sto sa pogledom, dođi ranije.